Рекли су нам у Катићима док смо удисали чист планински ваздух и са терасе ресторана посматрали стеновите врхове ове планине на чијим обронцима се гаје надалеко чувени ивањички кромпир и малине
Катићи су село, центар Месне заједнице Брезова и раскрсница путева који повезују засеоке: Брезова, Равна Гора, Чепово, Маће и Шареник. Од Ивањице су удаљени 22 км, а од излетишта Прилички кисељак 14 километара.
Овде је „станица" на путу Ивањица - Нова Варош који пут до Јадрана, у односу на онај преко Златибора, скраћује за 100 километара. Од Београда до овог планинског места има око 220 км, а може се доћи преко Ариља или из правца Гуче.
Катићи се налазе на 1.000 метара надморске висине, на западној страни брда Оштрице на планини Мучањ, на некадашњој граници између Турске и Аустро Угарске. На северној страни су извори где почиње Чеповачка река од које настаје Мали Рзав. На јужној страни су извори из којих настаје Брезовачка река, затим Грабовица која се улива у Моравицу. Реке су богате проточном пастрмком, бистре и чисте, па уколико волите да пецате не за-боравите риболовачки прибор. Шума је насељена разноврсном дивљачи, па је ловство развијено и добро организовано. Међутим, ако дођете у брезовички крај не морате тумарати по шуми да би видели срну или дивљу свињу, довољно је да прошетате до засеока Стишовић где је, на површини од 10 ха, прихватилиште за срнећу дивљач и дивље свиње које су нама деловале сасвим питомо.
У центру села је споменчесма из 1862. године посвећена породици Рашковића која је овде дошла из Штиткова. Ту смо и чули причу о херојском подвигу кнеза Хаџи-Братул Рашковића који је турском паши понудио своју главу, да њоме откупи народ. Паша је овај гест старца наградио поштедевши и њега и народ Старог Влаха одмазде.
Катини катили
Предање каже да је Ката, из породице Рашковића, имала два сина, који су се одметнули у хајдуке. Једном приликом су пресрели хоџу, опљачкали га, везали на коњу наопако и потерали натраг према Сјеници. Вративши се кући, хоџа је приповедао да су му то урадили они катили (злочинци) Катићи. По тој Кати село је добило име Катићи. Овај, као и многи други занимљиви подаци су из књиге Белимира Стишевића „Брезова под Мучњем".
Нешто даље, на малом сеоском тргу је чесма Стамболића из 1918. године на којој је између осталог уклесано „Ко је жедан нек воде пије, а прљав нека се умије..." Поред Месне канцеларије су још и школа, задруга, амбуланта, пошта, продавница, Пансион „Обрадовић" и кафић Прагана Оцокољића али и напуштени погони конфекције "Јавор", за обраду дрвета и мотел "Водице"
Од кафеџије дo хотелијера
Уочи Другог светског рата у Катићима је радило 6 кафана. После рата само две, Тиосава 0брадовића и Милије Гавриловића.
Кафане су биле место за пословне сусрете. Ту се продавало и куповало. Погађало се око цена коња, волова, крава, јагањаца. Поговарана је купопродаја сира, кајмака, пршуте, јабука, сувих шљива, пекмеза и сирових кожа, уговарани послови за надницу, заказиване мобе и свадбе.
У центру села, око кафане сниман је део филма „Ужичка републи-ка". Остала је анегдота да су неки од статиста питали „Хоће ли нам ови дати кокарде или ми да понесемо . Данас је на месту Тиосављеве кафане луксузно опремљен Пансион „Обрадовић" који доминира Катићима. Традицију дугу скоро пола века наставио је син Војин са супругом Светланом и сином Небојшом, у жељи да развија туризам. Ту, на тераси пансиона и данас се окупљају ме-штани да „бистре" политику, размене сеоске новости, „сниме" ко је дошао а ко пошао.
